Vreme je za promenu

Volim da radim na sebi; da se poboljšavam; da prevazilazim sopstvena ograničenja; da otkrivam nove kutke u sebi. Zbog toga mi nije strano iščitavanje knjiga, članaka i blogova na temu ličnog rasta. Međutim, već nekoliko godina, tačnije od kad sam postala roditelj, teško mi je da se pridržavam ičega što pročitam. Ne osećam da sam u dosluhu sa onim što tamo piše. Jer, prvo i osnovno, svuda se navodi san. Odmor. Ha ha ha! Koji san, koji odmor? Već tri i po godine, koliko je prošlo od mog prvog porođaja, nisam prespavala noć u cugu. Kako onda da ustanem srećna i nasmešim se novom danu kad sam mrzovoljna što me neko tera da se pridignem iz kreveta? A još i ako je 6 ujutru, što se neretko dešava… Uf!

Dugo, baš dugo sam išla kroz dan sa nekom maglom u glavi, i taman kad sam imala utisak da sam je malo odagnala, opet sam zatrudnela.

Neizmerna sreća naravno, ali su se sav onaj umor i iscrpljenost duplirali. Ja imam puno ideja, ambicija, neostvarenih želja i ciljeva, i skoro nimalo vremena da ih ostvarim. Sada sam rastrzana, pogubljena, zaboravna. I jedan deo mene je konstantno demoralisan, nemotivisan, depresivan.

A zašto pišem sve ovo? Zato što sam tek jutros shvatila da je možda vreme da prestanem da čitam te knjige i tekstove koji se odnose na samo-poboljšanje, jer ni jedan od njih nije pisan za mame, odnosno mame koje imaju malu decu. U najboljem slučaju, treba da pronađem takvu literaru. Svi tekstovi koje sam ikad pročitala na temu ličnog rasta u svom fokusu imaju individuu koja sve to može da dostigne i priušti vrlo lako. Nigde još nisam čitala kako zadržati smirenost i biti najbolja verzija sebe u momentima kada i ti i tvog partner jedva stojite na nogama od iscrpljenosti, kad su vam oči jedva otvorene. E, čim otkrijem, javljam.

Da li dajete novac onima koji prose?

U Beogradu je ovo svakodnevna pojava – ljudi koji prose. Najčešće ih srećem u centru grada i na semaforima.

Ranije, tipa pre više od 10 godina, sam imala pravilo da uvek dam neki dinar kad naletim na ovakvu osobu, bez obzira kojeg je pola ili uzrasta. Međutim, tokom godina sam malo korigovala ovaj svoj stav. Shvatila sam da ne želim da podržavam kriminal, odnosno izrabrivljanje onih najosetljivijih – dece. Hranu ću im uvek kupiti, ali onim klincima na semaforu se trudim da ne dajem, jer znam da ionako te pare ne idu njima, nego nekom ko ih i tera da to rade.

Priznajem, doduše, da mi je jako teško da ostanem dosledna ovoj odluci, naročito kad vidim one mučene žene sa bebama u rukama. Tako mi se i desi da pokleknem, jer ne zna čovek ponekad šta je gore: dal će ih “šef” istući ukoliko se kući vrate sa sumom manjom od zacrtane. Ali, ukoliko bismo svi prestali da dajemo novac, taj biznis bi propao, zar ne?

To je poput one dileme – da li da kupuješ od onih kompanija koje izrabljuju svoje radnike u Aziji, plaćajući im nekakve mizerije, ili bi se time samo napravila još veća šteta, pa bi ti mučeni radnici ostali i bez te crkavice koja im ipak, sigurno, znači.

Eto, nisam pametna, stvarno. Ukoliko neko jeste, molim da kaže svoje  mišljenje.

 

 

Nadrealni susret (sa gđom Milošević)

Devedesete u Srbiji su bile, politički i egzistencionalno, jake teške godine. Svi se toga sećamo. Nemaštine. Očaja. Inflacije. Nasilja. Skidanja patika. Dizelaša. Turbo folka. Kajli. Restrikcije struje. Pljačke. Ukidanja slobode izveštavanja. Batinjanja sopstvenog naroda. Bormbardovanja.

I konstantne vere u neku bolju budućnost.

Imala sam nepunih 11 godina kada je bio čuveni protest 09. marta. Ceo dan sam kod kuće, sa roditeljima, pratila dešavanja koja su bila emitovana na Studiju B. Tada je počelo moje interesovanje za politiku. Htela sam da razumem, mada nisam mogla u potpunosti zbog godina koje sam imala, šta se to dešava oko mene. Nešto malo ranije pre toga, 1990. godine, na vestima sam onako usput čula da je započeo rat u Iraku. To me je bilo šokiralo, jer u mom dečjem poimanju sveta, ratovi su bili prestrašna stvar iz prošlosti. Naivno sam verovala da su bila samo samo dva svetska rata, i da je to bilo to. Naravno da mi nije bilo ni na kraj pameti da će rat u komšiluku uskoro u potpunosti promeniti moj život i život svih koje poznajem.

I tako je tada, tog 09. marta 1991. počelo da tinja prvo negodovanje u meni, koje je zatim preraslo i u mržnju prema vladajućem režimu. Sve što se potom izdešavalo je samo dodatno utemeljivalo moj bes, moju želju za promenom. Policija koja štiti sistem. Tenkovi na ulicama. Dafina i Jezda. Sankcije. Prazni rafovi.

Nikad neću zaboraviti kada sam ušla jednog dana u Centroprom u komšiluku, gde ama baš ništa osim žvaka nije bilo u prodavnici. Sećam se sopstvene zbunjenosti dok sm pokušavala da prokljuvim koliko u stvari te žvake koštaju, jer se vrednost dinara menjala maltene iz sata u sat.

Bila sam ljuta i posle, što sam morala da promenim školu jer mi je dosadilo više da skoro svakog dana pešačim po sat vremena od Pančića na Banovom Brdu do kuće. Autobusa uglavnom nije bilo, a i kad bi došli, ljudi su otprilike vireli kroz prozore i vrata koliko su bili krcati. Sećate se tog groznog vremena?

Moja porodica je bila vrlo politički osvešćena, posvećena protestima. Roditelji su me vodili na mirne proteste koji su bili usledili te 1991. gde sam gledala sijaset poznatih ličnosti kako besede, dajući podršku narodu. Delili su se besplatno sendviči, topli napici.

Isto je bilo i kasnije, 1993. tokom studentskih protesta. Mama i tata su i sami odlazili da pruže podršku studentima, noseći im hranu il šta već. Ja sam samo ponekad išla sa njima. Nosila sam bedževe sa natpisima Plišana revolucija. Kod kuće sam redovno gledala kasete sa Indeksovim radio pozorištem, kidajući se od smeha na interpretacije vladajućeg bračnog para Milošević.

A 1996. sam već bila dovoljno stara da se i sama priključim svakodnevnim protestima, naravno, kad su mi to obaveze dozvoljavale. Imala sam svoju, narandžastu zviždaljku, skupljala sam razglednice, vrata od sobe sam oblepila anti-sistemskim nalepnicama. Svako veče u 19:30h, izlazila sam na terasu moje sobe i lupala u šerpe i lonce u znak protesta protiv Dnevnika.

Jednom sam se čak, umesto da odem na čas glume, na Banovom Brdu pridružila protestnoj koloni, i otpešačili smo do Trga, uz povike, zviždanje i bubnjeve. Na dnu Sarajevske smo prošli pored parka koji je bio prepun policije koja je bila naoružana do zuba. Samo su nas ćutke posmatrali.

Moji su tu Novu godinu (1997.) dočekali na Trgu, sa ostalim učesnicima protesta.

Pošto smo se zbog svih sranja, krajem 1998. iselili u Kanadu, nisam mogla da učestvujem u 05. oktobru 2000. Tada sam silno patila zbog toga. Slušala sam preko interneta tzv. slobodni radio B92, neopisivo smorena zbog toga što nisam u Beogradu, da posle svega ne budem na licu mesta u momentu svrgavanja jednog diktatora i njegove gospođe diktatorke, a opet u neverici, presrećna činjenicom da je do toga konačno došlo, da je stvarno bio gotov.

Onda je došla smena vlasti, i već 2001. Milošević je, kao što znamo, bio, bespovratno, poslat u Hag.

Ja sam i dalje do 2003. živela u Kanadi. Svake zime i leta dolazila sam u Beograd. Avion mi je uvek presedao u nekom evropskom gradu. Pariz, Beč, Minhen, London, Amsterdam. Ponekad avion nije prilazio kapiji, nego se mi iskrcamo na pistu pa nas autobus dovede do terminala. Tako je i bilo jednom kada smo sleteli na Surčin. Ušla sam u bus, i stala, propustivši jednu stariju gospođu da sedne na sedište tu ispred mene. Bila je niska, debeljuškasta, i  nisam odmah previše obratila pažnju na nju. A onda je pidgla oči ka meni, i pogledi su nam se sreli. Isprva je nisam prepoznala. Izgledala je tako obično, sa neverovatnom setom i tugom u očima. I dalje sa cvetom u kosi. Mira Marković! Razne sam ljude sretala na tim svojim putovanjima – Miroslava Ilića, Ružicu Sokić, Svetislava Pešića, naš košarkarški tim, neke sam čak i zaboravila, ali nju, i taj pogled, taj nadrealni momenat kad se susrećeš sa osobom koju si prezirala, ismevala, zbog koje si morala da napustiš sopstvenu zemlju, prijatelje, porodicu, protiv koje si se borila 10 godina – nikad neću! Zanimljivo je da ja tada nisam osetila ama baš ništa. Ni jednu jedinu emociju. Svakako ne sažaljenje ni saosećanje – što su osećanja koja bi me obavezno preplavila da nekog drugog vidim skrhanog takvom tugom. Ako išta, taj susret mi je bio smešan. Eto nas dve. Ona se vraćala iz posete Ševeningenu, a ja sam išla da se nađem sa mojim dragim. Evidentno je bilo ko je od nas dve pobednik u toj situaciji. Nisam zbog toga likovala, ali kako seješ tako žanješ.

 

 

 

Moja baba, broj jedan

Moja pokojna baba sa tatine strane bila je najmlađa od četvoro preživele dece moje prababe. Zbog toga, iako joj je ime bilo Anica, pradeda je zvao “moja cura”. Od tada, pa sve do trenutka kada je umrla, svi su je znali pod imenom Cura. Ceo svoj život posvetila je porodici, kući, i zemlji koju je svakodnevno obrađivala. Za svojih 80 i nešto godina nije išla nigde dalje od teritorije stare Jugoslavije. Iako je imala završena samo 3 razreda osnovne škole, i prilikom pisanja često mešala ćirilicu i latinicu, bila je jedna od promućurnijih osoba koje poznajem. Umela je da proceni ljude, mada u većinu nije imala poverenje, što i ne čudi, s obzirom na karte koje je život podelio.

Odrasla na seoskom domaćinstvu u Žarkovu, kao mlada, zaljubila se u jednog obućara sa Banovog Brda za koga je planirala pobegne. U tome ju je podržavala njena majka, ali otac kada je saznao, bio je besan kao ris. Ne znam detalje, ali sigurno nije bilo prijatno ni za koga. Uwp-1488974505683.jpegmesto za obućara, otac je naterao da se uda za mog dedu, čija porodica je, poput njegove, bila dobrostojeća. Iako se protivim bilo kakvoj prisili, ovu ne mogu da osudim u potpunosti, jer u suprotnom verovatno ja ne bih postojala.

Pretpostavljam da je ovaj brak bez ljubavi bio osnovni razlog nezadovoljstva moje babe koje je okarakterisalo čitav njen vek. Ipak, uprkos tome, ustajala je svakog jutra u zoru da nahrani živinu i stoku, kuvala, sadila, čupala, i uz sve to je izrodila, odgajila i odškolovala 2 sina, koji su obojica postali vrlo uspešni u onome što rade.

Na babin život veliki uticaj je imao i Drugi svetski rat, koji, ne samo što je osiromašio mnoga domaćinstva, nego je i ostavio ozbiljan trag na njenoj duši zbog patnje za bratom koji bio u zarobljeništvu, i koji je i umro od posledica. Ono što te razorne godine nisu odnele, uzeli su komunisti. Nekada je mom pradedi pripadalo pola Žarkova, a onda se pojavio novi poredak koji je zemljoposednicima oduzeo deo koji je smatran suvišnim i dodeljen je državi. Ovo ju je sigurno ispunilo gorčinom, jer ja je znam kao nekog ko je bio opsednut time kome je pripalo koje zemljište u familiji.

U nekom periodu kasnije, baba je bila sama sa decom dok je moj deda radio kao vodoinstalater u Nemačkoj. Mislim da je tada bila odlučila da postane hraniteljka, pa je tako udomila jedno dete iz Doma za nezbrinutu decu. Kad sam se ja rodila to dete je već bilo mladić, deo naše porodice, osoba koju sam zvala stric. Babi je zadao mnoge glavobolje, ne ispunivši ni jedno njeno očekivanje – kao što su da završi školu, nađe posao, “dobro” se oženi.

 
Kada sam ja došla na svet, čuvala me je, usput kuvajući i čisteći, sve dok jednog dana nije pala i polomila kičmu pokušavajući da iščupa neku ružu u dvorištu. Zbog ove povrede je s godinama izgubila moć da hoda uspravno, sve više se savijajući prema zemlji, moravši, na posletku, dwp-1488974531870.jpega se podupire štapom. Praktična, tvrdoglava, sa čvrstim stavovima i uverenjima nije bila laka osoba. Živela je po nekim načelima i principima koje ja tada nisam razumela. Bilo joj je važno ko je koju diplomu stekao, iz koje familije potiče (“čiji si ti?”) uvek govoreći kako nam, recimo, u porodici treba advokat. Nije umela ništa da prećuti, uvek je radila sve onako kako je ona htela i mislila da treba, oglušujući se o savet drugoga. Uz život pun poteškoća, postala je pravi matrijarh, dok je deda ostao u njenoj senci. Bila je toliko jak lik, da smo je mi mladi na posletku zvali Broj Jedan po čuvenom vođi grupe TNT iz stripa Alan Ford. U tim poznim godinama, imala je običaj da sedi u našem dvorištu ispred garaže, naslonjena na štap, i da ćutke promatra svet oko sebe donoseći najneverovatnije zaključke na osnovu onoga što bi videla. Sa ponosom mogu da kažem da sam od nje nasledila  specifičnu moć zapažanja i detektivsko kefalo.

Ko zna šta bi baba Cura sve bila, samo da joj je bila data prilika da završi neku od tih škola koje je cenila. Ovako, ostala je “samo” žena, jedna osoba, jedna priča o nekom prošlom dobu koje više ne postoji. Ona, sa maramom oko glave, u haljinama tamnih boja i braon, štrikanom prsluku. Ona, koja me je učila da pletem i heklam, da razvijam rezance za supu. Ona, koja je umela da me izludi kao niko, mešajući se uvek i tamo gde joj nije mesto. Ona, koja  me je fascinirala svojom snagom i odlučnošću, svojom neverovatnom istrajnošću i nesebičnošću. Ona, čije sam kolače obožavala.

Mi u porodici i dan danas umemo da prepričavamo anekdote vezane za nju, iako je prošla skoro decenija od kad je nema. Ja volim da koristim neke njene izraze, jer mi pomalo nedostaje da na svakodnevnom nivou slušam reči kao što su šifonjer, avlija, šivatka i murdav (ovo poslednje je izgleda reč koju je ona izmislila da kaže da je neko ili nešto aljkav).

Srećan nam 8. mart.

1923728_10250893295_360_n

Snaga uma

15. septembar, drugi carski. Budim se iz anestezije i celo telo mi je u šoku, kao da me je iz najlepšeg blaženstva neko bacio u  vodu punu leda.

Osećam. Hladno mi je! Grozno mi je! Boli me!

“Jaoooooooooo!” urličem neobuzdano.

Nikada pre nisam reagovala tako iskonski, tako detinje, bez i trunke suzdržavanja.

Već sledećeg momenta se sabiram. Od razbežanih fragmenata razum se sklapa u smislenu celinu, i počinjem da shvatam gde sam i šta se upravo desilo. Čujem glas koji kaže: “Beba je dobro.” Ne mogu sada da mislim o tome. Sad mi je važno samo da ova agonija prestane.

Otvaram oči. Guraju krevet na kom ležim niz hodnik. Naslonjena na vrata sale je anesteziolog. Prepoznajem je uprkos tome što sam je do tad videla isključivo sa maskom na licu. Nasmešim joj se toplo. “E tako je već bolje,” uzvraća osmeh.

Odvoze me na intenzivnu, i sestre užurbano rade ono što im je posao: govore mi koji deo tela da podignem, oblače mi spavaćicu, pokrivaju me, kače infuziju, drogiraju. Bol, neizreciv bol je i dalje sveprisutan, i biće tu još neko vreme dok trodon ne počne da deluje. Do tada, stežem vilicu, najjače što mogu, dok  mi se ne učini da će gornji zubi smrskati donje. Bol će se smanjiti, govorim sebi. Izdrži! Naređujem mozgu da zanemari fizičke senzacije koliko god može. Pakujem bol u jednu kutiju, stranicu po stranicu, polako, spretno, tako da nema rupica. Stavljam poklopac i kutiju pomeram taman toliko da se oslobodi mesto da ostatak mene može da prođe i stupi na scenu. Iako je i dalje tu, bol više ne vlada mojim bićem, mojim ponašanjem, mojim doživljajem stvarnosti. Ja vladam njim!

Ubrzo mi donose torbu sa stvarima i zamolim sestru da mi doda mobilni telefon. Prvo zovem Marka. Glas mi je hrapav zbog intubiranosti tokom anestezije. Zatim zovem Minju, doktorku koja me je operisala odnosno porodila.

“Ti već možeš da pričaš?!” Ona je u šoku što čuje moj glas. “Pa ti si stvarno…” ne dovršava rečenicu, ali ton govori sve.

5 i po meseci kasnije i dalje razmišljam o ovome, o momentu kad sam uspela da se izdignem iznad sebe, potpuno fascinirana snagom koju poseduje um. Pitam se pitam, šta li je sve onda moguće postići kada se čovek tako jasno usresredi?

Otrov u “organskoj” kašici za bebe!

Već znate da nemam običaj da gledam vesti, ali, srećom, Marko voli da ih pogleda povremeno, pa uz njega čujem ponešto i ja. Večeras javiše  da je u HIPP pirinčanoj kašici pronađen povećan nivo arsena, i da je povučena iz prodaje.

Saopštenje Ministarstva zdravlja

Osim što me je šokirala sama vest, jer upravo smo u procesu uvođenja čvrste hrane Strahinji, naljutila me je televizija koja je to objavila, jer niti su rekli o kojoj kašici je reč (to sam saznala naknadno na nekom sajtu), a pri tom su pokazivali slike kašica u tegli, koje nemaju veze sa onom koja je povučena. Dugo nisam videla tako neodgovorno, nonšalantno izveštavanje na temu nečeg što je od izuzetne važnosti. Ne, njima su preči Vučić, Haradinaj i ostala bagra od budućeg naraštaja.

Ovo su podaci o kašici koja ima povećan nivo arsena.

„HIPP Bio Instant kašica – pirinčane pahuljice“, 20g neto, lot: 6001791, izvoznika HIPP GmbH & Co. Export KG Austrija

Kako se uopšte takve stvari dese, provuku? Kako uopšte ova kašica može da nosi naziv BIO, kad sadrži pesticide? Kako to može da bude kaša od ORGANSKIH žitarica? Ne mogu to da razumem, stvarno. Postoje sigurno i zagovornici onih teorija koje tvrde da ovo neko namerno radi. Ja nisam jedna od njih, jer ne mogu da poverujem i ne želim da poverujem da neko može da bude toliko okrutan.

Naravno, niko ne garantuje da u onim drugim kašicama nema nekakvih štetnih materija. Svakako ovo nije ni prvi ni poslednji put da se nešto ovakvo dešava. Zbog svega toga nemam čak ni volje da se ljutim, nerviram, da budem tužna. Mogu samo da se zahvalim što nisam kupila baš tu kašicu pre nekoliko dana, jer u suštini, u ovakvim situacijama nam je u potpunosti oduzeta kontrola, pa nema smisla (previše) šizeti.

Unreal Expectations – Part 1

Societies in which I’ve lived, which are located on the Western hemisphere, put various different pressures and unreal expectations on an individual. Today, I am going to talk about breastfeeding, as that has been the issue with which I’ve had to deal these past few years. Everyone – from hospital staff, parents, friends, relatives and even neighbours, seems to have very strong opinions when it comes to breastfeeding often shaming a mother, pointing out that she must be doing something wrong, if she is not using this method of feeding exclusively. However, not one of these can offer USEFUL advice on how to tackle this; how to get your milk flowing, how to get the baby to properly latch on, how to produce enough milk. A mother is usually left to her own devices, and I personally went to the hell and back with my first baby. I was told that he should only feed every 3 hours. When I asked what to do if he cries in between, asking to nurse, the answer I got was to not let him. NOT LET HIM?? Seriously? How the fuck do you NOT let a baby eat when he wants? Back then, I was convinced that it was me who was doing something wrong, that I clearly didn’t have enough milk if it couldn’t keep him satisfied for at least 2.5 hours, but now I understand that the approach itself was wrong. Of course, I never NOT LET my baby not eat. I don’t even know how one would do that? What sort of an idiotic, misinformed advice was that? I have to say that I was given advice by the people I trusted: the pediatrician, the retired pediatric nurse (that’s the person who takes care of newborns at the labour ward), and my cousin who was able to do this with her babies. I don’t blame my cousin. Our approaches to parenting are different in essence, as she is more of a militant type in that way. Also, what’s more important, her babies were different, not actually asking to nurse as often. This is a very good example of how one thing will not work for everyone.

I also have to stress that this sort of idea that baby should feed only every 3 hours can be found everywhere, especially in literature, including the famous The What To Expect books. Both, dedicated to Expecting and the Baby’s First Year, are utter crap books, which filled me with anxiety, rather than answer my doubts.

Additionally, while I was still pregnant, I attended the so called Maternity School at my local Health center. The classes were designed to prepare us for labour – and this part was excellent – but the nurses also talked about the post natal period, and taking care of the newborn. Very little was said on the subject of breastfeeding, except for the fact that the baby should be fed every 3 hours.

When my little one was finally born, I didn’t know what the fuck I was doing. I’d let him nurse, then I’d express, as I was instructed (both to prevent a clog, and to make sure more milk was made), but then the baby would be hungry again like half an hour or 45 minutes later, and I didn’t have enough milk to give him (duh!). So I would heat up the expressed milk and give him that, but I would also give him formula from time to time, because I was convinced that I wasn’t producing enough milk. It was a terrible mess in the end, one that nearly made me lose my mind. All the while I berated myself for being a failure as a mother for giving into the baby’s urges to eat, for failing to prevent him from having them, and especially for giving him formula. Ridiculous, I know! That’s why before my second baby was born I decided to turn to friends and relatives whom I knew had taken a different approach to breastfeeding – feeding on demand, without expressing themselves (and without feeling guilty about doing this). I am immensely grateful to them. It’s because of their insight and advice that I am still able to breastfeed my five month old son. This time around I didn’t let anyone influence me with uninvited opinions, because I firmly believed that what I was doing was right. And that’s what it all comes down to – finding what parenting approach works for us individually, and for our babies. Being a mother of a small baby is hard enough without the whole wide world ganging up on you to point out all the things you are doing wrong. In the end, if the baby is happy, you aren’t really doing anything wrong.

I wish parenting schools talked more about this, because honestly, every friend I talked to has had a very similar experience to mine – not being prepared for the super important, immensely difficult task called breastfeeding. It’s possible to find some information on this on the web, but you have to know what you are looking for, which is a paradox in itself. For example, I hadn’t even heard of La Leche League movement (the milk league) until a friend told me about it. I personally suggest that all moms to be who want to breastfeed check out their website and find local support (I only discovered this too a couple of months ago), as their approach to feeding babies is much more up to date and realistic than anything else I had ever come across. Of course, it might not work for everyone, and that’s okay too.