Čemu blog

Godinama nije mogao da prodje dan a da ne zapišem barem jednu rečenicu. Sa 13 sam počela da vodim dnevnik. Isprva samo jer mi je bilo zabavno da ispunjavam listove sveske na kojoj je bio ugraviran tekst “Moj dnevnik”, a kako su godine prolazile to je postao ritual koji sam obavljala pred spavanje. Moje, sada već ozbiljnije i teške misli ostale su zauvek iscrtane u sveskama pažljivo odabranih korica. Uz to, pisala sam priče – i duge i kratke forme. Bila je to neka vrsta psihoterapije koja je trajala čitavu deceniju i sprovela me kroz adolescenciju.

Nisam prestala da pišem naglo, ali je postepeno bivalo sve manje vremena za taj vid izražavanja. I, onda odjednom, godinama ništa. Tišina. Blokada. Grč. Otkravila sam se malo kada sam pročitala jednu knjigu, sad već davne 2009. godine. Tada me je potreba da pišem udarila po licu tako snažno da se još uvek tresem. Od tad pa do sad bivalo je nekoliko započetih dela, uglavnom na engleskom jeziku, nekoliko blogova, a sve u cilju, već pomenutog, pronalaženja sebe. Ništa, do ovog sada momenta, nije odavalo utisak da sam to ja. Sve te reči ispisane svih ovih godina bile su poput lutanja. Ali ne besciljnog. Jer dovele su me ovde.
Ono što sada radim jeste da probudim sebe. da pronađem tu zakržljalu nit i isprovociram je ponovo da se odmota. Zato što ne želim da se za 7 godina i dalje osećam nedovršeno i nedorečeno. Ne znam gde će me ovaj poduhvat odvesti, ali zbog osećaja da sam na pravom mestu, znam da će biti divno.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s