Zvuci prošli

Maločas sam otvorila fijoku sa diskovima i iz nje su isplivali albumi koje godinama nisam puštala sebi, muzika na koju sam u potpunosti bila zaboravila. Dugo već slušam samo mp3 ili youtube. Izvukla sam nasumično disk i doživevši oduševljenje, bržebolje sam izvodjače potražila na već pomenutom kanalu. Bio je to Dead Can Dance. Uzela sam Strahinju u ruke i njihala se uz fantastične, u sećanju izgubljene zvuke. Iznenadile su me suze koje su počele da se nakupljaju u mojim očima, i neko treperenje u duši. Ni sada ne umem da objasnim zašto. Oduvek sam bila autsajder koji se hrani isključivo onim što je na ivici društva. Dead Can Dance me je valjda podsetio na ta vremena kada sam imala luksuz da to živim bez bojazni. Ali od alternative nisam uspela leba da se najedem. I što je još gore, prestala sam u potpunosti da istražujem taj deo sebe i taj deo društva. A nisam ni u mejnstrimu uspela. Sada pokušavam da pronađem nit koja će povezati ta dva sveta u nešto smisleno i ispunjavajuće.