Snaga uma

15. septembar, drugi carski. Budim se iz anestezije i celo telo mi je u šoku, kao da me je iz najlepšeg blaženstva neko bacio u  vodu punu leda.

Osećam. Hladno mi je! Grozno mi je! Boli me!

“Jaoooooooooo!” urličem neobuzdano.

Nikada pre nisam reagovala tako iskonski, tako detinje, bez i trunke suzdržavanja.

Već sledećeg momenta se sabiram. Od razbežanih fragmenata razum se sklapa u smislenu celinu, i počinjem da shvatam gde sam i šta se upravo desilo. Čujem glas koji kaže: “Beba je dobro.” Ne mogu sada da mislim o tome. Sad mi je važno samo da ova agonija prestane.

Otvaram oči. Guraju krevet na kom ležim niz hodnik. Naslonjena na vrata sale je anesteziolog. Prepoznajem je uprkos tome što sam je do tad videla isključivo sa maskom na licu. Nasmešim joj se toplo. “E tako je već bolje,” uzvraća osmeh.

Odvoze me na intenzivnu, i sestre užurbano rade ono što im je posao: govore mi koji deo tela da podignem, oblače mi spavaćicu, pokrivaju me, kače infuziju, drogiraju. Bol, neizreciv bol je i dalje sveprisutan, i biće tu još neko vreme dok trodon ne počne da deluje. Do tada, stežem vilicu, najjače što mogu, dok  mi se ne učini da će gornji zubi smrskati donje. Bol će se smanjiti, govorim sebi. Izdrži! Naređujem mozgu da zanemari fizičke senzacije koliko god može. Pakujem bol u jednu kutiju, stranicu po stranicu, polako, spretno, tako da nema rupica. Stavljam poklopac i kutiju pomeram taman toliko da se oslobodi mesto da ostatak mene može da prođe i stupi na scenu. Iako je i dalje tu, bol više ne vlada mojim bićem, mojim ponašanjem, mojim doživljajem stvarnosti. Ja vladam njim!

Ubrzo mi donose torbu sa stvarima i zamolim sestru da mi doda mobilni telefon. Prvo zovem Marka. Glas mi je hrapav zbog intubiranosti tokom anestezije. Zatim zovem Minju, doktorku koja me je operisala odnosno porodila.

“Ti već možeš da pričaš?!” Ona je u šoku što čuje moj glas. “Pa ti si stvarno…” ne dovršava rečenicu, ali ton govori sve.

5 i po meseci kasnije i dalje razmišljam o ovome, o momentu kad sam uspela da se izdignem iznad sebe, potpuno fascinirana snagom koju poseduje um. Pitam se pitam, šta li je sve onda moguće postići kada se čovek tako jasno usresredi?

2 thoughts on “Snaga uma

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s