Nadrealni susret (sa gđom Milošević)

Devedesete u Srbiji su bile, politički i egzistencionalno, jake teške godine. Svi se toga sećamo. Nemaštine. Očaja. Inflacije. Nasilja. Skidanja patika. Dizelaša. Turbo folka. Kajli. Restrikcije struje. Pljačke. Ukidanja slobode izveštavanja. Batinjanja sopstvenog naroda. Bormbardovanja.

I konstantne vere u neku bolju budućnost.

Imala sam nepunih 11 godina kada je bio čuveni protest 09. marta. Ceo dan sam kod kuće, sa roditeljima, pratila dešavanja koja su bila emitovana na Studiju B. Tada je počelo moje interesovanje za politiku. Htela sam da razumem, mada nisam mogla u potpunosti zbog godina koje sam imala, šta se to dešava oko mene. Nešto malo ranije pre toga, 1990. godine, na vestima sam onako usput čula da je započeo rat u Iraku. To me je bilo šokiralo, jer u mom dečjem poimanju sveta, ratovi su bili prestrašna stvar iz prošlosti. Naivno sam verovala da su bila samo samo dva svetska rata, i da je to bilo to. Naravno da mi nije bilo ni na kraj pameti da će rat u komšiluku uskoro u potpunosti promeniti moj život i život svih koje poznajem.

I tako je tada, tog 09. marta 1991. počelo da tinja prvo negodovanje u meni, koje je zatim preraslo i u mržnju prema vladajućem režimu. Sve što se potom izdešavalo je samo dodatno utemeljivalo moj bes, moju želju za promenom. Policija koja štiti sistem. Tenkovi na ulicama. Dafina i Jezda. Sankcije. Prazni rafovi.

Nikad neću zaboraviti kada sam ušla jednog dana u Centroprom u komšiluku, gde ama baš ništa osim žvaka nije bilo u prodavnici. Sećam se sopstvene zbunjenosti dok sm pokušavala da prokljuvim koliko u stvari te žvake koštaju, jer se vrednost dinara menjala maltene iz sata u sat.

Bila sam ljuta i posle, što sam morala da promenim školu jer mi je dosadilo više da skoro svakog dana pešačim po sat vremena od Pančića na Banovom Brdu do kuće. Autobusa uglavnom nije bilo, a i kad bi došli, ljudi su otprilike vireli kroz prozore i vrata koliko su bili krcati. Sećate se tog groznog vremena?

Moja porodica je bila vrlo politički osvešćena, posvećena protestima. Roditelji su me vodili na mirne proteste koji su bili usledili te 1991. gde sam gledala sijaset poznatih ličnosti kako besede, dajući podršku narodu. Delili su se besplatno sendviči, topli napici.

Isto je bilo i kasnije, 1993. tokom studentskih protesta. Mama i tata su i sami odlazili da pruže podršku studentima, noseći im hranu il šta već. Ja sam samo ponekad išla sa njima. Nosila sam bedževe sa natpisima Plišana revolucija. Kod kuće sam redovno gledala kasete sa Indeksovim radio pozorištem, kidajući se od smeha na interpretacije vladajućeg bračnog para Milošević.

A 1996. sam već bila dovoljno stara da se i sama priključim svakodnevnim protestima, naravno, kad su mi to obaveze dozvoljavale. Imala sam svoju, narandžastu zviždaljku, skupljala sam razglednice, vrata od sobe sam oblepila anti-sistemskim nalepnicama. Svako veče u 19:30h, izlazila sam na terasu moje sobe i lupala u šerpe i lonce u znak protesta protiv Dnevnika.

Jednom sam se čak, umesto da odem na čas glume, na Banovom Brdu pridružila protestnoj koloni, i otpešačili smo do Trga, uz povike, zviždanje i bubnjeve. Na dnu Sarajevske smo prošli pored parka koji je bio prepun policije koja je bila naoružana do zuba. Samo su nas ćutke posmatrali.

Moji su tu Novu godinu (1997.) dočekali na Trgu, sa ostalim učesnicima protesta.

Pošto smo se zbog svih sranja, krajem 1998. iselili u Kanadu, nisam mogla da učestvujem u 05. oktobru 2000. Tada sam silno patila zbog toga. Slušala sam preko interneta tzv. slobodni radio B92, neopisivo smorena zbog toga što nisam u Beogradu, da posle svega ne budem na licu mesta u momentu svrgavanja jednog diktatora i njegove gospođe diktatorke, a opet u neverici, presrećna činjenicom da je do toga konačno došlo, da je stvarno bio gotov.

Onda je došla smena vlasti, i već 2001. Milošević je, kao što znamo, bio, bespovratno, poslat u Hag.

Ja sam i dalje do 2003. živela u Kanadi. Svake zime i leta dolazila sam u Beograd. Avion mi je uvek presedao u nekom evropskom gradu. Pariz, Beč, Minhen, London, Amsterdam. Ponekad avion nije prilazio kapiji, nego se mi iskrcamo na pistu pa nas autobus dovede do terminala. Tako je i bilo jednom kada smo sleteli na Surčin. Ušla sam u bus, i stala, propustivši jednu stariju gospođu da sedne na sedište tu ispred mene. Bila je niska, debeljuškasta, i  nisam odmah previše obratila pažnju na nju. A onda je pidgla oči ka meni, i pogledi su nam se sreli. Isprva je nisam prepoznala. Izgledala je tako obično, sa neverovatnom setom i tugom u očima. I dalje sa cvetom u kosi. Mira Marković! Razne sam ljude sretala na tim svojim putovanjima – Miroslava Ilića, Ružicu Sokić, Svetislava Pešića, naš košarkarški tim, neke sam čak i zaboravila, ali nju, i taj pogled, taj nadrealni momenat kad se susrećeš sa osobom koju si prezirala, ismevala, zbog koje si morala da napustiš sopstvenu zemlju, prijatelje, porodicu, protiv koje si se borila 10 godina – nikad neću! Zanimljivo je da ja tada nisam osetila ama baš ništa. Ni jednu jedinu emociju. Svakako ne sažaljenje ni saosećanje – što su osećanja koja bi me obavezno preplavila da nekog drugog vidim skrhanog takvom tugom. Ako išta, taj susret mi je bio smešan. Eto nas dve. Ona se vraćala iz posete Ševeningenu, a ja sam išla da se nađem sa mojim dragim. Evidentno je bilo ko je od nas dve pobednik u toj situaciji. Nisam zbog toga likovala, ali kako seješ tako žanješ.

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s