Vreme je za promenu

Volim da radim na sebi; da se poboljšavam; da prevazilazim sopstvena ograničenja; da otkrivam nove kutke u sebi. Zbog toga mi nije strano iščitavanje knjiga, članaka i blogova na temu ličnog rasta. Međutim, već nekoliko godina, tačnije od kad sam postala roditelj, teško mi je da se pridržavam ičega što pročitam. Ne osećam da sam u dosluhu sa onim što tamo piše. Jer, prvo i osnovno, svuda se navodi san. Odmor. Ha ha ha! Koji san, koji odmor? Već tri i po godine, koliko je prošlo od mog prvog porođaja, nisam prespavala noć u cugu. Kako onda da ustanem srećna i nasmešim se novom danu kad sam mrzovoljna što me neko tera da se pridignem iz kreveta? A još i ako je 6 ujutru, što se neretko dešava… Uf!

Dugo, baš dugo sam išla kroz dan sa nekom maglom u glavi, i taman kad sam imala utisak da sam je malo odagnala, opet sam zatrudnela.

Neizmerna sreća naravno, ali su se sav onaj umor i iscrpljenost duplirali. Ja imam puno ideja, ambicija, neostvarenih želja i ciljeva, i skoro nimalo vremena da ih ostvarim. Sada sam rastrzana, pogubljena, zaboravna. I jedan deo mene je konstantno demoralisan, nemotivisan, depresivan.

A zašto pišem sve ovo? Zato što sam tek jutros shvatila da je možda vreme da prestanem da čitam te knjige i tekstove koji se odnose na samo-poboljšanje, jer ni jedan od njih nije pisan za mame, odnosno mame koje imaju malu decu. U najboljem slučaju, treba da pronađem takvu literaru. Svi tekstovi koje sam ikad pročitala na temu ličnog rasta u svom fokusu imaju individuu koja sve to može da dostigne i priušti vrlo lako. Nigde još nisam čitala kako zadržati smirenost i biti najbolja verzija sebe u momentima kada i ti i tvog partner jedva stojite na nogama od iscrpljenosti, kad su vam oči jedva otvorene. E, čim otkrijem, javljam.