Moja baba, broj jedan

Moja pokojna baba sa tatine strane bila je najmlađa od četvoro preživele dece moje prababe. Zbog toga, iako joj je ime bilo Anica, pradeda je zvao “moja cura”. Od tada, pa sve do trenutka kada je umrla, svi su je znali pod imenom Cura. Ceo svoj život posvetila je porodici, kući, i zemlji koju je svakodnevno obrađivala. Za svojih 80 i nešto godina nije išla nigde dalje od teritorije stare Jugoslavije. Iako je imala završena samo 3 razreda osnovne škole, i prilikom pisanja često mešala ćirilicu i latinicu, bila je jedna od promućurnijih osoba koje poznajem. Umela je da proceni ljude, mada u većinu nije imala poverenje, što i ne čudi, s obzirom na karte koje je život podelio.

Odrasla na seoskom domaćinstvu u Žarkovu, kao mlada, zaljubila se u jednog obućara sa Banovog Brda za koga je planirala pobegne. U tome ju je podržavala njena majka, ali otac kada je saznao, bio je besan kao ris. Ne znam detalje, ali sigurno nije bilo prijatno ni za koga. Uwp-1488974505683.jpegmesto za obućara, otac je naterao da se uda za mog dedu, čija porodica je, poput njegove, bila dobrostojeća. Iako se protivim bilo kakvoj prisili, ovu ne mogu da osudim u potpunosti, jer u suprotnom verovatno ja ne bih postojala.

Pretpostavljam da je ovaj brak bez ljubavi bio osnovni razlog nezadovoljstva moje babe koje je okarakterisalo čitav njen vek. Ipak, uprkos tome, ustajala je svakog jutra u zoru da nahrani živinu i stoku, kuvala, sadila, čupala, i uz sve to je izrodila, odgajila i odškolovala 2 sina, koji su obojica postali vrlo uspešni u onome što rade.

Na babin život veliki uticaj je imao i Drugi svetski rat, koji, ne samo što je osiromašio mnoga domaćinstva, nego je i ostavio ozbiljan trag na njenoj duši zbog patnje za bratom koji bio u zarobljeništvu, i koji je i umro od posledica. Ono što te razorne godine nisu odnele, uzeli su komunisti. Nekada je mom pradedi pripadalo pola Žarkova, a onda se pojavio novi poredak koji je zemljoposednicima oduzeo deo koji je smatran suvišnim i dodeljen je državi. Ovo ju je sigurno ispunilo gorčinom, jer ja je znam kao nekog ko je bio opsednut time kome je pripalo koje zemljište u familiji.

U nekom periodu kasnije, baba je bila sama sa decom dok je moj deda radio kao vodoinstalater u Nemačkoj. Mislim da je tada bila odlučila da postane hraniteljka, pa je tako udomila jedno dete iz Doma za nezbrinutu decu. Kad sam se ja rodila to dete je već bilo mladić, deo naše porodice, osoba koju sam zvala stric. Babi je zadao mnoge glavobolje, ne ispunivši ni jedno njeno očekivanje – kao što su da završi školu, nađe posao, “dobro” se oženi.

 
Kada sam ja došla na svet, čuvala me je, usput kuvajući i čisteći, sve dok jednog dana nije pala i polomila kičmu pokušavajući da iščupa neku ružu u dvorištu. Zbog ove povrede je s godinama izgubila moć da hoda uspravno, sve više se savijajući prema zemlji, moravši, na posletku, dwp-1488974531870.jpega se podupire štapom. Praktična, tvrdoglava, sa čvrstim stavovima i uverenjima nije bila laka osoba. Živela je po nekim načelima i principima koje ja tada nisam razumela. Bilo joj je važno ko je koju diplomu stekao, iz koje familije potiče (“čiji si ti?”) uvek govoreći kako nam, recimo, u porodici treba advokat. Nije umela ništa da prećuti, uvek je radila sve onako kako je ona htela i mislila da treba, oglušujući se o savet drugoga. Uz život pun poteškoća, postala je pravi matrijarh, dok je deda ostao u njenoj senci. Bila je toliko jak lik, da smo je mi mladi na posletku zvali Broj Jedan po čuvenom vođi grupe TNT iz stripa Alan Ford. U tim poznim godinama, imala je običaj da sedi u našem dvorištu ispred garaže, naslonjena na štap, i da ćutke promatra svet oko sebe donoseći najneverovatnije zaključke na osnovu onoga što bi videla. Sa ponosom mogu da kažem da sam od nje nasledila  specifičnu moć zapažanja i detektivsko kefalo.

Ko zna šta bi baba Cura sve bila, samo da joj je bila data prilika da završi neku od tih škola koje je cenila. Ovako, ostala je “samo” žena, jedna osoba, jedna priča o nekom prošlom dobu koje više ne postoji. Ona, sa maramom oko glave, u haljinama tamnih boja i braon, štrikanom prsluku. Ona, koja me je učila da pletem i heklam, da razvijam rezance za supu. Ona, koja je umela da me izludi kao niko, mešajući se uvek i tamo gde joj nije mesto. Ona, koja  me je fascinirala svojom snagom i odlučnošću, svojom neverovatnom istrajnošću i nesebičnošću. Ona, čije sam kolače obožavala.

Mi u porodici i dan danas umemo da prepričavamo anekdote vezane za nju, iako je prošla skoro decenija od kad je nema. Ja volim da koristim neke njene izraze, jer mi pomalo nedostaje da na svakodnevnom nivou slušam reči kao što su šifonjer, avlija, šivatka i murdav (ovo poslednje je izgleda reč koju je ona izmislila da kaže da je neko ili nešto aljkav).

Srećan nam 8. mart.

1923728_10250893295_360_n

Zvuci prošli

Maločas sam otvorila fijoku sa diskovima i iz nje su isplivali albumi koje godinama nisam puštala sebi, muzika na koju sam u potpunosti bila zaboravila. Dugo već slušam samo mp3 ili youtube. Izvukla sam nasumično disk i doživevši oduševljenje, bržebolje sam izvodjače potražila na već pomenutom kanalu. Bio je to Dead Can Dance. Uzela sam Strahinju u ruke i njihala se uz fantastične, u sećanju izgubljene zvuke. Iznenadile su me suze koje su počele da se nakupljaju u mojim očima, i neko treperenje u duši. Ni sada ne umem da objasnim zašto. Oduvek sam bila autsajder koji se hrani isključivo onim što je na ivici društva. Dead Can Dance me je valjda podsetio na ta vremena kada sam imala luksuz da to živim bez bojazni. Ali od alternative nisam uspela leba da se najedem. I što je još gore, prestala sam u potpunosti da istražujem taj deo sebe i taj deo društva. A nisam ni u mejnstrimu uspela. Sada pokušavam da pronađem nit koja će povezati ta dva sveta u nešto smisleno i ispunjavajuće.

Neplanirano

Ovih dana je teško naći trenutak za sebe u kom mogu da se prepustim pisanoj reči, jer sam potrebna deci. Što da ih nahranim, što da im obrišem nos, da ih odvedem kod lekara – jer to je doba godine kad svi pokleknu pred virusima. Ipak, uprkos svim tim obavezama, osećaj da mi je dan ispunjen ne jenjava. Pogotovo kad uspem da stavim slušalice u uši i pustim lagani džez koji usporava disanje i snižava puls.

Zimi volim da hiberniram, ali od kako sam postala i ja mama, to je nemoguće. Nikada nisam toliko ispunjavala tuđe želje kao u poslednje 3 godine, a za mene, hedonistu, strašno je teško prošlo navikavanje na to da ispijanje kafe ne može da prođe bez ustajanja da nešto dodam ili nešto vidim.

Sad, Strahinja spava, Vlastimir spava, lampice na jelci su upaljene, napolju je hladan, maglovit dan, i negde u pozadini, moj mozak ne može da prestane da se pita „A šta bih ja sad radila da sam slobodna? Kako sam ovakve dane provodila dok nisam dobila bebe?“ Čudno je to kako ne mogu da isključim taj deo sebe koji postavlja ovakva pitanja, i tera me da uzdišem setno. I sad, dok pišem, deo mene strepi od onog momenta kad će Strahinja početi da se meškolji, jer znam da će tada prestati sve ono što je moje i početi samo ono što je njegovo.

Život je jedno divno paradoksalno čudo, satkan od momenata u kojima smo neizmerno srećni zbog onog što imamo, i istovremeno pomalo setni zbog onog što nemamo. I nikad, nikad ne ide po planu. Eto, već desetak dana želim da napravim fotografiju sa decom i sa mnom ispred jelke. Prvo smo odložili jer se Vlastimir razboleo, pa nisam želela da bude previše blizu bebe, a onda, kada je konačno došao taj momenat, umesto da se nasmeje, moj dragi prvenac nikako nije prestajao da plače, jer baš njega briga šta ja želim kad je on zamislio da on treba da bude taj koji će da fotografiše. I tako bi ova slika: