Da li dajete novac onima koji prose?

U Beogradu je ovo svakodnevna pojava – ljudi koji prose. Najčešće ih srećem u centru grada i na semaforima.

Ranije, tipa pre više od 10 godina, sam imala pravilo da uvek dam neki dinar kad naletim na ovakvu osobu, bez obzira kojeg je pola ili uzrasta. Međutim, tokom godina sam malo korigovala ovaj svoj stav. Shvatila sam da ne želim da podržavam kriminal, odnosno izrabrivljanje onih najosetljivijih – dece. Hranu ću im uvek kupiti, ali onim klincima na semaforu se trudim da ne dajem, jer znam da ionako te pare ne idu njima, nego nekom ko ih i tera da to rade.

Priznajem, doduše, da mi je jako teško da ostanem dosledna ovoj odluci, naročito kad vidim one mučene žene sa bebama u rukama. Tako mi se i desi da pokleknem, jer ne zna čovek ponekad šta je gore: dal će ih “šef” istući ukoliko se kući vrate sa sumom manjom od zacrtane. Ali, ukoliko bismo svi prestali da dajemo novac, taj biznis bi propao, zar ne?

To je poput one dileme – da li da kupuješ od onih kompanija koje izrabljuju svoje radnike u Aziji, plaćajući im nekakve mizerije, ili bi se time samo napravila još veća šteta, pa bi ti mučeni radnici ostali i bez te crkavice koja im ipak, sigurno, znači.

Eto, nisam pametna, stvarno. Ukoliko neko jeste, molim da kaže svoje  mišljenje.

 

 

Nadrealni susret (sa gđom Milošević)

Devedesete u Srbiji su bile, politički i egzistencionalno, jake teške godine. Svi se toga sećamo. Nemaštine. Očaja. Inflacije. Nasilja. Skidanja patika. Dizelaša. Turbo folka. Kajli. Restrikcije struje. Pljačke. Ukidanja slobode izveštavanja. Batinjanja sopstvenog naroda. Bormbardovanja.

I konstantne vere u neku bolju budućnost.

Imala sam nepunih 11 godina kada je bio čuveni protest 09. marta. Ceo dan sam kod kuće, sa roditeljima, pratila dešavanja koja su bila emitovana na Studiju B. Tada je počelo moje interesovanje za politiku. Htela sam da razumem, mada nisam mogla u potpunosti zbog godina koje sam imala, šta se to dešava oko mene. Nešto malo ranije pre toga, 1990. godine, na vestima sam onako usput čula da je započeo rat u Iraku. To me je bilo šokiralo, jer u mom dečjem poimanju sveta, ratovi su bili prestrašna stvar iz prošlosti. Naivno sam verovala da su bila samo samo dva svetska rata, i da je to bilo to. Naravno da mi nije bilo ni na kraj pameti da će rat u komšiluku uskoro u potpunosti promeniti moj život i život svih koje poznajem.

I tako je tada, tog 09. marta 1991. počelo da tinja prvo negodovanje u meni, koje je zatim preraslo i u mržnju prema vladajućem režimu. Sve što se potom izdešavalo je samo dodatno utemeljivalo moj bes, moju želju za promenom. Policija koja štiti sistem. Tenkovi na ulicama. Dafina i Jezda. Sankcije. Prazni rafovi.

Nikad neću zaboraviti kada sam ušla jednog dana u Centroprom u komšiluku, gde ama baš ništa osim žvaka nije bilo u prodavnici. Sećam se sopstvene zbunjenosti dok sm pokušavala da prokljuvim koliko u stvari te žvake koštaju, jer se vrednost dinara menjala maltene iz sata u sat.

Bila sam ljuta i posle, što sam morala da promenim školu jer mi je dosadilo više da skoro svakog dana pešačim po sat vremena od Pančića na Banovom Brdu do kuće. Autobusa uglavnom nije bilo, a i kad bi došli, ljudi su otprilike vireli kroz prozore i vrata koliko su bili krcati. Sećate se tog groznog vremena?

Moja porodica je bila vrlo politički osvešćena, posvećena protestima. Roditelji su me vodili na mirne proteste koji su bili usledili te 1991. gde sam gledala sijaset poznatih ličnosti kako besede, dajući podršku narodu. Delili su se besplatno sendviči, topli napici.

Isto je bilo i kasnije, 1993. tokom studentskih protesta. Mama i tata su i sami odlazili da pruže podršku studentima, noseći im hranu il šta već. Ja sam samo ponekad išla sa njima. Nosila sam bedževe sa natpisima Plišana revolucija. Kod kuće sam redovno gledala kasete sa Indeksovim radio pozorištem, kidajući se od smeha na interpretacije vladajućeg bračnog para Milošević.

A 1996. sam već bila dovoljno stara da se i sama priključim svakodnevnim protestima, naravno, kad su mi to obaveze dozvoljavale. Imala sam svoju, narandžastu zviždaljku, skupljala sam razglednice, vrata od sobe sam oblepila anti-sistemskim nalepnicama. Svako veče u 19:30h, izlazila sam na terasu moje sobe i lupala u šerpe i lonce u znak protesta protiv Dnevnika.

Jednom sam se čak, umesto da odem na čas glume, na Banovom Brdu pridružila protestnoj koloni, i otpešačili smo do Trga, uz povike, zviždanje i bubnjeve. Na dnu Sarajevske smo prošli pored parka koji je bio prepun policije koja je bila naoružana do zuba. Samo su nas ćutke posmatrali.

Moji su tu Novu godinu (1997.) dočekali na Trgu, sa ostalim učesnicima protesta.

Pošto smo se zbog svih sranja, krajem 1998. iselili u Kanadu, nisam mogla da učestvujem u 05. oktobru 2000. Tada sam silno patila zbog toga. Slušala sam preko interneta tzv. slobodni radio B92, neopisivo smorena zbog toga što nisam u Beogradu, da posle svega ne budem na licu mesta u momentu svrgavanja jednog diktatora i njegove gospođe diktatorke, a opet u neverici, presrećna činjenicom da je do toga konačno došlo, da je stvarno bio gotov.

Onda je došla smena vlasti, i već 2001. Milošević je, kao što znamo, bio, bespovratno, poslat u Hag.

Ja sam i dalje do 2003. živela u Kanadi. Svake zime i leta dolazila sam u Beograd. Avion mi je uvek presedao u nekom evropskom gradu. Pariz, Beč, Minhen, London, Amsterdam. Ponekad avion nije prilazio kapiji, nego se mi iskrcamo na pistu pa nas autobus dovede do terminala. Tako je i bilo jednom kada smo sleteli na Surčin. Ušla sam u bus, i stala, propustivši jednu stariju gospođu da sedne na sedište tu ispred mene. Bila je niska, debeljuškasta, i  nisam odmah previše obratila pažnju na nju. A onda je pidgla oči ka meni, i pogledi su nam se sreli. Isprva je nisam prepoznala. Izgledala je tako obično, sa neverovatnom setom i tugom u očima. I dalje sa cvetom u kosi. Mira Marković! Razne sam ljude sretala na tim svojim putovanjima – Miroslava Ilića, Ružicu Sokić, Svetislava Pešića, naš košarkarški tim, neke sam čak i zaboravila, ali nju, i taj pogled, taj nadrealni momenat kad se susrećeš sa osobom koju si prezirala, ismevala, zbog koje si morala da napustiš sopstvenu zemlju, prijatelje, porodicu, protiv koje si se borila 10 godina – nikad neću! Zanimljivo je da ja tada nisam osetila ama baš ništa. Ni jednu jedinu emociju. Svakako ne sažaljenje ni saosećanje – što su osećanja koja bi me obavezno preplavila da nekog drugog vidim skrhanog takvom tugom. Ako išta, taj susret mi je bio smešan. Eto nas dve. Ona se vraćala iz posete Ševeningenu, a ja sam išla da se nađem sa mojim dragim. Evidentno je bilo ko je od nas dve pobednik u toj situaciji. Nisam zbog toga likovala, ali kako seješ tako žanješ.

 

 

 

Moja baba, broj jedan

Moja pokojna baba sa tatine strane bila je najmlađa od četvoro preživele dece moje prababe. Zbog toga, iako joj je ime bilo Anica, pradeda je zvao “moja cura”. Od tada, pa sve do trenutka kada je umrla, svi su je znali pod imenom Cura. Ceo svoj život posvetila je porodici, kući, i zemlji koju je svakodnevno obrađivala. Za svojih 80 i nešto godina nije išla nigde dalje od teritorije stare Jugoslavije. Iako je imala završena samo 3 razreda osnovne škole, i prilikom pisanja često mešala ćirilicu i latinicu, bila je jedna od promućurnijih osoba koje poznajem. Umela je da proceni ljude, mada u većinu nije imala poverenje, što i ne čudi, s obzirom na karte koje je život podelio.

Odrasla na seoskom domaćinstvu u Žarkovu, kao mlada, zaljubila se u jednog obućara sa Banovog Brda za koga je planirala pobegne. U tome ju je podržavala njena majka, ali otac kada je saznao, bio je besan kao ris. Ne znam detalje, ali sigurno nije bilo prijatno ni za koga. Uwp-1488974505683.jpegmesto za obućara, otac je naterao da se uda za mog dedu, čija porodica je, poput njegove, bila dobrostojeća. Iako se protivim bilo kakvoj prisili, ovu ne mogu da osudim u potpunosti, jer u suprotnom verovatno ja ne bih postojala.

Pretpostavljam da je ovaj brak bez ljubavi bio osnovni razlog nezadovoljstva moje babe koje je okarakterisalo čitav njen vek. Ipak, uprkos tome, ustajala je svakog jutra u zoru da nahrani živinu i stoku, kuvala, sadila, čupala, i uz sve to je izrodila, odgajila i odškolovala 2 sina, koji su obojica postali vrlo uspešni u onome što rade.

Na babin život veliki uticaj je imao i Drugi svetski rat, koji, ne samo što je osiromašio mnoga domaćinstva, nego je i ostavio ozbiljan trag na njenoj duši zbog patnje za bratom koji bio u zarobljeništvu, i koji je i umro od posledica. Ono što te razorne godine nisu odnele, uzeli su komunisti. Nekada je mom pradedi pripadalo pola Žarkova, a onda se pojavio novi poredak koji je zemljoposednicima oduzeo deo koji je smatran suvišnim i dodeljen je državi. Ovo ju je sigurno ispunilo gorčinom, jer ja je znam kao nekog ko je bio opsednut time kome je pripalo koje zemljište u familiji.

U nekom periodu kasnije, baba je bila sama sa decom dok je moj deda radio kao vodoinstalater u Nemačkoj. Mislim da je tada bila odlučila da postane hraniteljka, pa je tako udomila jedno dete iz Doma za nezbrinutu decu. Kad sam se ja rodila to dete je već bilo mladić, deo naše porodice, osoba koju sam zvala stric. Babi je zadao mnoge glavobolje, ne ispunivši ni jedno njeno očekivanje – kao što su da završi školu, nađe posao, “dobro” se oženi.

 
Kada sam ja došla na svet, čuvala me je, usput kuvajući i čisteći, sve dok jednog dana nije pala i polomila kičmu pokušavajući da iščupa neku ružu u dvorištu. Zbog ove povrede je s godinama izgubila moć da hoda uspravno, sve više se savijajući prema zemlji, moravši, na posletku, dwp-1488974531870.jpega se podupire štapom. Praktična, tvrdoglava, sa čvrstim stavovima i uverenjima nije bila laka osoba. Živela je po nekim načelima i principima koje ja tada nisam razumela. Bilo joj je važno ko je koju diplomu stekao, iz koje familije potiče (“čiji si ti?”) uvek govoreći kako nam, recimo, u porodici treba advokat. Nije umela ništa da prećuti, uvek je radila sve onako kako je ona htela i mislila da treba, oglušujući se o savet drugoga. Uz život pun poteškoća, postala je pravi matrijarh, dok je deda ostao u njenoj senci. Bila je toliko jak lik, da smo je mi mladi na posletku zvali Broj Jedan po čuvenom vođi grupe TNT iz stripa Alan Ford. U tim poznim godinama, imala je običaj da sedi u našem dvorištu ispred garaže, naslonjena na štap, i da ćutke promatra svet oko sebe donoseći najneverovatnije zaključke na osnovu onoga što bi videla. Sa ponosom mogu da kažem da sam od nje nasledila  specifičnu moć zapažanja i detektivsko kefalo.

Ko zna šta bi baba Cura sve bila, samo da joj je bila data prilika da završi neku od tih škola koje je cenila. Ovako, ostala je “samo” žena, jedna osoba, jedna priča o nekom prošlom dobu koje više ne postoji. Ona, sa maramom oko glave, u haljinama tamnih boja i braon, štrikanom prsluku. Ona, koja me je učila da pletem i heklam, da razvijam rezance za supu. Ona, koja je umela da me izludi kao niko, mešajući se uvek i tamo gde joj nije mesto. Ona, koja  me je fascinirala svojom snagom i odlučnošću, svojom neverovatnom istrajnošću i nesebičnošću. Ona, čije sam kolače obožavala.

Mi u porodici i dan danas umemo da prepričavamo anekdote vezane za nju, iako je prošla skoro decenija od kad je nema. Ja volim da koristim neke njene izraze, jer mi pomalo nedostaje da na svakodnevnom nivou slušam reči kao što su šifonjer, avlija, šivatka i murdav (ovo poslednje je izgleda reč koju je ona izmislila da kaže da je neko ili nešto aljkav).

Srećan nam 8. mart.

1923728_10250893295_360_n

Praznično

20161214_1417402Ima li ičeg lepšeg od toga kada se mali dvogodišnjak, uskoro trogodišnjak, topao i mekan nakon popodnevne dremke kao hlepčić iz rerne, ugnjezdi u krilo, da ga ljuljam i grlim do besvesti? A na zidove se navlače lenje popodnevne senke, i jedino osvetljenje dolazi od lampica koje služe da ukrase i probude praznično raspoloženje. Ova Nova godina posebna je jer nas je po prvi put četvoro. Stvaramo nove porodične rituale, poput pravljenja domačih ukrasa. Posle ćemo prepričavati kako je Vlastimir zajedno sa mnom mesio brašno, razvijao testo, utiskivao jelkice, zvezde, srca i leptire pre nego što smo ih ispekli.

20161214_1141473A posebno ćemo se smejati koliko je bio uporan u nameri da ih pojede. Odustao je tek nakon bezuspešnih pokušaja da odgrize glave i ruke nekoliko meda, i da osakati par srca i leptirića. Moj svojeglavi Vlastica.

 

Čemu blog

Godinama nije mogao da prodje dan a da ne zapišem barem jednu rečenicu. Sa 13 sam počela da vodim dnevnik. Isprva samo jer mi je bilo zabavno da ispunjavam listove sveske na kojoj je bio ugraviran tekst “Moj dnevnik”, a kako su godine prolazile to je postao ritual koji sam obavljala pred spavanje. Moje, sada već ozbiljnije i teške misli ostale su zauvek iscrtane u sveskama pažljivo odabranih korica. Uz to, pisala sam priče – i duge i kratke forme. Bila je to neka vrsta psihoterapije koja je trajala čitavu deceniju i sprovela me kroz adolescenciju.

Nisam prestala da pišem naglo, ali je postepeno bivalo sve manje vremena za taj vid izražavanja. I, onda odjednom, godinama ništa. Tišina. Blokada. Grč. Otkravila sam se malo kada sam pročitala jednu knjigu, sad već davne 2009. godine. Tada me je potreba da pišem udarila po licu tako snažno da se još uvek tresem. Od tad pa do sad bivalo je nekoliko započetih dela, uglavnom na engleskom jeziku, nekoliko blogova, a sve u cilju, već pomenutog, pronalaženja sebe. Ništa, do ovog sada momenta, nije odavalo utisak da sam to ja. Sve te reči ispisane svih ovih godina bile su poput lutanja. Ali ne besciljnog. Jer dovele su me ovde.
Ono što sada radim jeste da probudim sebe. da pronađem tu zakržljalu nit i isprovociram je ponovo da se odmota. Zato što ne želim da se za 7 godina i dalje osećam nedovršeno i nedorečeno. Ne znam gde će me ovaj poduhvat odvesti, ali zbog osećaja da sam na pravom mestu, znam da će biti divno.