Koliko ćelija ima mozak jedne mame?

Nakon što sam se porodila drugi put, moja cimerka je bila naizgled tiha, mirna prvorotka. Sa sobom je u porodilište bila ponela knjigu, i iako smo u sobi imali televizor, nju nije interesovalo da ga gleda. Kasnije sam, u stvari, shvatila da je nisu zanimale serije ni filmovi uz koje sam ja prekraćivala vreme, već je zapravo bila osoba koja predano prati vesti i politička zbivanja, za šta ja već odavno ne hajem previše. Da napomenem, ona se porodila prirodno, ja carski. To je bitno zbog toga što carski rez je prava operacija nakon koje je potreban duži oporavak. Da ne pominjem sad koju količinu narkotika ti strpaju u sistem od momenta kad te uvezu u salu do momenta kad izađeš iz bolnice.

Elem, u nekom momentu, dok smo razgovarale o nečemu, ja zabagujem i izgovorim nešto tipa kako mi je mozak posle dve godine majčinstva potpuno trokirao. A moja cimerka me je iznenadila komentarom: “Ma sigurno nije od ovih serija koje gledaš!” To je, naravno, bilo izgovoreno sarkastično.

Čudno je šta čovek sve upamti. Nisam joj ništa odgovorila, verovatno sam se samo nasmejala, misleći u sebi Kašće ti se samo, vrlo uskoro. Jer, ko nije iskusio šta znači buđenje na svaki sat, vilenjenje noću dok cela zgrada spava, nunanje, pravljenje mleka, i nespavanje (da li sam to već pomenula?), njoj ne vredi ni objašnjavati. Ni ja, pre nego što sam rodila Vlastimira, nisam mogla u potpunosti da razumem šta tačno znači postati majka. Nisam mogla da pojmim da dugo dugo neću moći da pogledam jedan film u celosti sem ako decu ne uvalim nekom i odem u bioskop. A nije mi ni padalo na pamet da ću ja, za koju rođena majka kaže da pamti ko slonče, početi da zaboravljam, ne samo datume i imena, već i događaje. A tzv attention span mi je spao na nivo jednog vrapca. I što je najgore od svega, počela sam učestalo da koristim fraze na engleskom jer mi je jednostavno to postalo mnogo lakše nego da pokušavam da dokučim kako beše na srpskom, i da li se to kod nas uopšte tako i kaže.

E, samo iz morbidne radoznalosti bih volela sad nakon 5 meseci da vidim šta moja cimerka radi, kako se snalazi u svojoj novoj ulozi. Da li je i ona gledala sve žive i nežive gluposti na Foxovim kanalima dok je uspostavljala laktaciju i dojila maltene 24h bez prestanka prvih par nedelja? U stvari, kad malo bolje razmislim, sigurno je gledala neki od onih kanala na kojem non stop idu vesti. A i to je u, današnje vreme, zabava. Ok, postoji verovatnoća da neke mame male dece imaju sve ž moždane ćelije na broju, ali… pih, jebem li ga, ne mogu da se setim šta sam sad htela da napišem u nastavku ove rečenice. Al odistinski!

Znam da bi ovaj tekst mogao mnogo bolje da izgleda, ali iskreno nemam snage da se vraćam na početak i da ga peglam. To vam je što vam je narode. Odo` ja sad da gledam jednu od najboljih serija za postporođajni mozak This Is Us.

A da, umalo da zaboravim da kažem da moja cimerka ipak nije imala mozak da čita knjigu. Uzimala je nekoliko puta, ali je uvek posle par minuta spuštala na natkasnu pored kreveta. Ovo ne kažem maliciozno, ni zarad neke osude, nego iz dva razloga:

Prvo, možda nekog interesuje;

Drugo, često ljudi zaista nisu spremni na stvari koje ih snalaze u životu, iako misle da jesu. Eto, ipak izvukoh neku mudrost na kraju svega.

 

Zvuci prošli

Maločas sam otvorila fijoku sa diskovima i iz nje su isplivali albumi koje godinama nisam puštala sebi, muzika na koju sam u potpunosti bila zaboravila. Dugo već slušam samo mp3 ili youtube. Izvukla sam nasumično disk i doživevši oduševljenje, bržebolje sam izvodjače potražila na već pomenutom kanalu. Bio je to Dead Can Dance. Uzela sam Strahinju u ruke i njihala se uz fantastične, u sećanju izgubljene zvuke. Iznenadile su me suze koje su počele da se nakupljaju u mojim očima, i neko treperenje u duši. Ni sada ne umem da objasnim zašto. Oduvek sam bila autsajder koji se hrani isključivo onim što je na ivici društva. Dead Can Dance me je valjda podsetio na ta vremena kada sam imala luksuz da to živim bez bojazni. Ali od alternative nisam uspela leba da se najedem. I što je još gore, prestala sam u potpunosti da istražujem taj deo sebe i taj deo društva. A nisam ni u mejnstrimu uspela. Sada pokušavam da pronađem nit koja će povezati ta dva sveta u nešto smisleno i ispunjavajuće.

Neplanirano

Ovih dana je teško naći trenutak za sebe u kom mogu da se prepustim pisanoj reči, jer sam potrebna deci. Što da ih nahranim, što da im obrišem nos, da ih odvedem kod lekara – jer to je doba godine kad svi pokleknu pred virusima. Ipak, uprkos svim tim obavezama, osećaj da mi je dan ispunjen ne jenjava. Pogotovo kad uspem da stavim slušalice u uši i pustim lagani džez koji usporava disanje i snižava puls.

Zimi volim da hiberniram, ali od kako sam postala i ja mama, to je nemoguće. Nikada nisam toliko ispunjavala tuđe želje kao u poslednje 3 godine, a za mene, hedonistu, strašno je teško prošlo navikavanje na to da ispijanje kafe ne može da prođe bez ustajanja da nešto dodam ili nešto vidim.

Sad, Strahinja spava, Vlastimir spava, lampice na jelci su upaljene, napolju je hladan, maglovit dan, i negde u pozadini, moj mozak ne može da prestane da se pita „A šta bih ja sad radila da sam slobodna? Kako sam ovakve dane provodila dok nisam dobila bebe?“ Čudno je to kako ne mogu da isključim taj deo sebe koji postavlja ovakva pitanja, i tera me da uzdišem setno. I sad, dok pišem, deo mene strepi od onog momenta kad će Strahinja početi da se meškolji, jer znam da će tada prestati sve ono što je moje i početi samo ono što je njegovo.

Život je jedno divno paradoksalno čudo, satkan od momenata u kojima smo neizmerno srećni zbog onog što imamo, i istovremeno pomalo setni zbog onog što nemamo. I nikad, nikad ne ide po planu. Eto, već desetak dana želim da napravim fotografiju sa decom i sa mnom ispred jelke. Prvo smo odložili jer se Vlastimir razboleo, pa nisam želela da bude previše blizu bebe, a onda, kada je konačno došao taj momenat, umesto da se nasmeje, moj dragi prvenac nikako nije prestajao da plače, jer baš njega briga šta ja želim kad je on zamislio da on treba da bude taj koji će da fotografiše. I tako bi ova slika:

Praznično

20161214_1417402Ima li ičeg lepšeg od toga kada se mali dvogodišnjak, uskoro trogodišnjak, topao i mekan nakon popodnevne dremke kao hlepčić iz rerne, ugnjezdi u krilo, da ga ljuljam i grlim do besvesti? A na zidove se navlače lenje popodnevne senke, i jedino osvetljenje dolazi od lampica koje služe da ukrase i probude praznično raspoloženje. Ova Nova godina posebna je jer nas je po prvi put četvoro. Stvaramo nove porodične rituale, poput pravljenja domačih ukrasa. Posle ćemo prepričavati kako je Vlastimir zajedno sa mnom mesio brašno, razvijao testo, utiskivao jelkice, zvezde, srca i leptire pre nego što smo ih ispekli.

20161214_1141473A posebno ćemo se smejati koliko je bio uporan u nameri da ih pojede. Odustao je tek nakon bezuspešnih pokušaja da odgrize glave i ruke nekoliko meda, i da osakati par srca i leptirića. Moj svojeglavi Vlastica.

 

Čemu blog

Godinama nije mogao da prodje dan a da ne zapišem barem jednu rečenicu. Sa 13 sam počela da vodim dnevnik. Isprva samo jer mi je bilo zabavno da ispunjavam listove sveske na kojoj je bio ugraviran tekst “Moj dnevnik”, a kako su godine prolazile to je postao ritual koji sam obavljala pred spavanje. Moje, sada već ozbiljnije i teške misli ostale su zauvek iscrtane u sveskama pažljivo odabranih korica. Uz to, pisala sam priče – i duge i kratke forme. Bila je to neka vrsta psihoterapije koja je trajala čitavu deceniju i sprovela me kroz adolescenciju.

Nisam prestala da pišem naglo, ali je postepeno bivalo sve manje vremena za taj vid izražavanja. I, onda odjednom, godinama ništa. Tišina. Blokada. Grč. Otkravila sam se malo kada sam pročitala jednu knjigu, sad već davne 2009. godine. Tada me je potreba da pišem udarila po licu tako snažno da se još uvek tresem. Od tad pa do sad bivalo je nekoliko započetih dela, uglavnom na engleskom jeziku, nekoliko blogova, a sve u cilju, već pomenutog, pronalaženja sebe. Ništa, do ovog sada momenta, nije odavalo utisak da sam to ja. Sve te reči ispisane svih ovih godina bile su poput lutanja. Ali ne besciljnog. Jer dovele su me ovde.
Ono što sada radim jeste da probudim sebe. da pronađem tu zakržljalu nit i isprovociram je ponovo da se odmota. Zato što ne želim da se za 7 godina i dalje osećam nedovršeno i nedorečeno. Ne znam gde će me ovaj poduhvat odvesti, ali zbog osećaja da sam na pravom mestu, znam da će biti divno.

Sadašnjost

wp-image-1955597299jpeg.jpeg

Dugačke senke, rezak vazduh, opalo lišće. Podseča na neko drugo vreme, provedeno daleko odavde. A ipak, sadašnjost ne bih menjala za te, prošle, trenutke. Nikad! Sadašnjost odiše ostvarenim snovima i slatkim planovima. Dugo sam maštala o ovom osećaju spokojstva koji se prostire oko mene. I, mada novi naraštaj ume da bude bučan, energičan, da zadaje glavobolje i ušobolje, njihovi kikoti, osmesi i poljupci ispunjavaju na način koji samo roditelji poznaju. Sada je svaki dan vredniji i smisleniji. A ujedno, zbog njih je ta želja da se vratim samoj sebi pojačana. Jer, odlutala sam u nekom momentu, isuviše daleko od onog centra koji zovem ja, i sada, godinama već, pokušavam da ponovo pronađem taj put koji je samo moj. A, taj put je sakriven među posutim liskama, u šumu vetra i zraku Sunca, i  pukom ironijom on se obelodanjuje ovde, u jednoj virtuelnoj stvarnosti, uglavljen između gutljaja prve jutarnje kafe i menjanja pelena.

Jedna šetnja u novembru

Novembar je mesec o kom nisam previše razmišljala do sada. Uglavljen između mog omiljenog, žućkastog oktobra, i blistavo-belog decembra, ovaj mesec mi ni po čemu nije bio poseban. Ali, ovogodišnji ću pamtiti zbog divnih šetnji po tihoj izmaglici, šuštavom lišću i nežnih uzdisaja mog drugog sina, Strahinje.

Strahinja se rodio pre dva meseca, i sa njim je mnogo toga drugačije; prvo i osnovno – ja! Smirenija sam, naviknuta na ideju da sam majka, da su deca, neverovatna, divna obaveza. Jedna stvar je, ipak, ista, a to je da i beba i ja uživamo u šetnjama šumom. On spava, a ja dopuštam mojim mislima da me odvedu na mesta koja sam ranije tako često posećivala a za koja sada nemam mnogo vremena. To su trenuci spokojstva u kojima, sjedinjena sama sa sobom, dozvoljavam idejama da se roje i stvaralaštvu da vlada. Upravo u takvo jednoj šetnji rođena je i misao o ovom blogu. Sada kada sam mama dva mala deteta, kada imam kućne obaveze i kancelarijski posao, nema mnogo mesta za kreativnost u mom svakodnevnom životu – a kreativnost je nešto bez čega se ne osećam potpunom. Zbog toga, zbog želje i potrebe da se osećam kompletnom, kreiram ove virtuelne strane, ispunjene rečima, osećanjima, mnome. Ko voli ovakve šetnje – šetnje po sopstvenoj duši, dobrodošao je da krene sa mnom.